Кроз приче се могу сагледати ситуације које симболизује то кретање
круга, од блискости која се губи, до околине која кружи око њега – око нас –
нарација прати свој ток, кроз вишеструко огледање књижевних ликова!
Велика ми је част да говорим за Ваш лист “Бранко”, који по значају, избору и презентацији текстова,
далеко премашује ниво гимназијског листа. Такође, посебно се захваљујем професору
Срђану Дамњановићу, без чије несебичне помоћи не би ни дошло до овог занимњивог
пројекта.
Наиме, ја сам, кад ми је професор Дамњановић понудио интервју за
Ваш лист био помало скептичан. Највише ме је бринуло како ће професор натерати
ђаке да читају нешто што није обавезна лектира. На моју велику срећу, има још идеалиста који
верују да се речју може улепшати, или чак и променити свет. То су три ученице: Михаела Таракчија, Теодора Попов и Ивана Катанчевић, које су ми саставиле
питања, којима се такође посебно захваљујем.
Круг,
као савршена форма одувек је имао симболично значење. Још од Платона различите
философије су давеле кругу различита тумачења. Круг је често симбол времена,
циклуса који се понављају, али и обнове
и целе природе и човека као њеног нераскидивог дела. Може се посматрати и као
симбол духовности и заокруженог јединства, као Апсолут. Три моје књиге у свом називу имају реч круг,
што, како сте добро приметили, није случајно.
Управо се кроз круг главни јунаци обнављају. Круг је код мене симбол
обнове јединства, сопства, али и идеална форма којој се може приближити кроз уметност, или снове.
Зашто су снови и смрт били најбитнији
мотиви у овом делу, уз значај надреалних ситуација?
Поред
Владимира, Дон и њихових пријатеља, Смрт је такође један од главних јунака ове
књиге.
Према
Серену Кјеркегору, страх од смрти је основни, базични људски страх, из кога
произилазе и сви остали страхови. Тај страх се може само делимично потиснути,
али он је увек у човеку присутан и
управо се најчешће и појављује у току сна , када је контрола супер ега
неупоредиво мања.
Владимир
се неколико пута у књизи среће са смрћу. Прво са смрћу своје веома блиске
пријатељице Душе, затим кроз репродукције слике Ђота “Полагање
у гроб”, кроз
сцене пожара који иако овде
асоцира на пожар страсти, такође може да означва и пожар у коме људи гину,
значи опет је реч о смрти. Касније се нижу сцене у којима је он поново у
близини смрти: сахрана
најбољег пријатеља Дениса, сахрана колегине мајке, да би се и сам сусрео са
смрћу у своја два сна о “Црном
лабуду” и “Лавиринту” где га
Смрт вреба, постављајући му лукаве
загонетке. Улог је
овде велики. Ако не одговори правилно, умреће. Владимир мобилише цело своје
биће и даје правилан одговор да је уметност
једина та која се донекле може борити са смрћу.
Цела
књига је управо и конципирана као судар реалних и надреалних ситуација у којима
се углавном кроз снове главни јунак обнавља, односно ближи је самом себи и свом
сопству и јединству.
Међутим, снови
нису једини изор обнове главног јунака. Ту је и познанство и “рад” са
младим девојкама, као и посматрање ванвремене Вермерове слике “Крчаг”,
потрага за двојником у ”Траговима
лепоте” и “Сусрету”, као и
неизбежна људска и ствараочева жеља за славом, која је дата у
причама “Слава “и “Друштвена игра”.
Кроз све
ове ситуације главни јунак сазрева и превладава свој страх од смрти.
Док је акценат и даље на фикцији,
расветљење нарације долази из самих снова – зашто?
Управо
сам делимично одговорио на ово питање. Кроз снове пробија светлост неког другог
паралелног света, који постоји независно од стварности. Те пробоје понекад зовемо инспирацијом. Даћу примере из
науке. И Тесла и Мендељејев су сањали своја генијална открића:
генератор наизменичне струје, односно Периодни систем елемената. Писци и
сликари надреалисти су налазили
инспирацију за своја дела управо у сновима. Раскинувши окове разума, они су се
винули у свет који је скоро увек био испред времена у ком су живели. Тако да и
ја у том смислу дајем управо предност сновима, да у њима пронађем одговоре на
многа питања која себи постављам.
Ако је огледало
плоча кроз коју душа гледа док ствара свет, да ли то значи да нема директног
почетка а ни стварног краја?
Ово је философско питање и делимично је везано за мој одговор у вези
кругова. Ја сам и хтео да књигу прво назовем “Кругови душе”, па ми
се учинио прикладнији назив “Огледала
душе”. У бити
ствар се своди на исто. Душа је та која
посматра свет кроз снове, а кругови душе су духовност, уметност, и изнад свега
емоција, чиста, непатворена. Гледано шире, душа нема ни почетак , ни крај, јер
се стално обнавља кроз разне циклусе.
(Михаела
Таракчија)
Кругови душе
– Кругови тмине
Колико је роман аутобиографски, односно
колико сте Ви уствари Владимир Борисович?
Сваком књижевнику се ово питање готово увек постави.
Сваки човек, а нарочито уметник, писац, сликар, вајар, композитор, све што му
се догађа прелама кроз своју призму емоција, васпитања, идеала. Ни један човек
није исти. Сви се бескрајно разликују,
управо по том начину како прихватају и доживљавају свет. У том контексту не
може се написати објективна аутобиографија, јер је човек пре свега емотивно
биће и све гледа из свог угла. Такву
аутобиографску књигу, са сувим чињеницама,
без субјективног прелома, би једино у будућности могао да напише неки робот,
без емоција. Неке особине тог лика имам, а неке немам, јер су и лик Владимира и
лик оца идеализовани и служе као архетип,
да илуструју библијски однос оца и сина.
Шта је за Вас Русија?
Русија
је првенствено за мене колевка словенске душе, а то значи духовности,
креативности и емотивности, као и склоност
ка трпљењу и патњи.
Русија,
то су највећи писци:
Достојевски, Чехов, Толстој, Гогољ, Тургењев.
Русија
су и велики композитори:
Чајковски, Мусорски, Глинка, Рахмањинов, такође Русија су и велики сликари руског
конструктивизма , покрета који је обележио 20 век у сликарству. Русија су и
Њежински,
Нурејев и Баришњеиков,, велики балетски играчи. Уосталом, Руси су и
иѕмислили балет!
Русија
су и непрегледне степе и природна богатсва, лепота од које човеку застаје дах.
Једном
речју, за мене је Русија, иако сам пореклом Рус, још увек
неоткривена,
јер никада
у њој нисам био. Разлог је управо неспремност суочавања са дедином емигрантском
прошлоћу.
Неколико пута у књизи се појављују
хришћански мотиви (Павлова смрт, Владимир у цркви). Какав је Ваш однос према
религији?
Мој
однос према религији је доста сложен. Нисам атеиста, али нисам ни прави верник,
који верује у Бога. Оно у шта сам сигуран је да мора постојати нешто изван
човека , јер је човек исувише ситан, да би имао потпуну слободу избора. Да ли
је то сам космос са својим законитостима, природа, целокупни универзум, свакако
неки принцип изван простора и времена, који постоји на глобалном нивоу, и који
се не бави толико појединачним случајевима као што су људске судбине
Крај је остао „отворен“ на неки начин. Можемо ли очекивати нову књигу, где
ће у центру бити односи и даљи живот Владимира, Наташе и Ане?
Крај романа није отворен, него је баш затворен! Ако се сећате, роман
почиње звоном , које наговештава смрт оца, а завршава се звоном које ту смрт,
сада мајчину, дефинитивно потврђује. Смрт је затворила свој круг тмине!
Што се тиче другог дела Вашег питања, такав роман већ
постоји и он се зове “Концентрични
кругови”. У њему
се управо говори о Владимиру и
Наташи и њиховим покушајима да успостве блискост.
Овај роман је написан пре “Кругова тмине”, мада би било логично да је написан после. Али, ја
сам мислио , да је овако боље.
Иваново хапшење и „умртвљивање“ емоција
свакако су највише утицали на његову претерану затвореност према сину. Колико
би био другачији однос оца и сина да није било рата и Голог Отока? Да ли он
заиста осећа све што каже?
Ви сте веома млади и хвала Богу, не знате шта је рат
и каква разарања доноси и на
материјалном и на личном плану. Тек Голи оток, који представља ужас над ужасима
, о коме сте само делимично информисани, је за Вас такође енигма. Зато Ваш
израз “умртвљивање
емоција“ је потпуно
неодговарајући, спрам ужаса који су тамо хиљаде људи преживели !
Питање “шта би било кад би било” је такође веома често. Свакако да су околности у
којима је био Иван Борисович много допринеле да се у њему формира одређена
слика света. Међутим, као великом хуманисти су и давали подстрек да својим
хуманим и несебичним залагањем за болесног човека, покуша да се такви ужаси више
не понове.
Иван Борисович је увек дубоко осећао и преживљавао
све што је говорио и у то је истински веровао, баш као и мој отац.
Реците нам, као аутор, какав је осећај
бити дете значајног, поштованог човека, али толико затвореног за своје
најближе?
Одговор
је делимично у самом роману. Иван Борисович, или ако хоћете Борис Пирожков, је
спасао силне људе на Голом отоку
и несебично је помагао болеснима у било које доба ноћи. Он је живео за свој
посао, а такви људи неминовно запостављају своју породицу.
О тим
помешаним осећањима дивљења и мучнине, због хладног односа према сину доста се
говори у роману. Део тога је сигурно и лично, моје искуство.
Верујете ли у судбину?
Ово је
прилично неочекивано питање и готово да сте ме ухватили неспремног.
Ако бисмо посматрали са становишта романа, да је
Иван Борисович рекао да се осећа као Србин, а не Рус , могуће је да не би допао
Голог отока. Али, он се дефинитивно
осећао као Рус. Иако је само 2 године свог живота провео у Русији, којих се
није ни сећао, он је сматрао да је Рус, својим пореклом и својим рођењм. То је
онда била његова судбина. И то није
могао да промени. Други светски рат није зависио од њега. И то му је на неки
начин било предодређено.
Ако
погледамо аспект савремености, на многим местима се може прочитати да је човек господар своје судбине. Али, да ли је
баш тако?
Човек
има неке могућности избора, али су оне ограничене. Рецимо можемо бирати
професију којом ћемо се бавити, можда и биће са којим ћемо делити живот, али на
своје рођење и смрт немамо никавог утицаја. Нити нас је НЕКО ПИТАО ДА ЛИ ЖЕЛИМО
ДА БУДЕМО РОЂЕНИ, НИТИ КАКО ЋЕМО УМРЕТИ.
А рођење и смрт су два најважнија догађаја у животу. Значи, не верујем баш
директно у судбину, у фатализам, без покрића, али у васпитање, индивидуалне
црте личности, емотивност, душу, веома верујем, а све ово кад се споји води увек неком одређеном циљу.
(Теодора Попов)
Волођино
детињство
Иако на први поглед изгледа да је књига написана
искључиво за децу, она садржи доста психолошких анализа, као и озбиљнија размишљања. Да
ли препоручујете више одраслима да је читају и због чега је она прилагођена деци
једноставним вокабуларом и тумачењем појединих појмова?
Мени је био својеврсни изазов да напишем књигу коју
могу и деца да читају. Наравно и одрасли
, који би се подсетили свог детињства, вратили се кроз време и видели да није
све баш било бајно у том детињству. Свако од нас је имао по неку непријатну
успомену из тог доба. Многи су те своје страхове потиснули и наводно се ничег
лошег не сећају.
Пошто сам желео да и деца читају ову књигу, било је неопходно да сам речник прилагодим том
узрасту и да дам објашњења за неке појмове.
Хајде искрено, ко од Вас зна ко је био Дејви Крокет,
или Јосип Краш ?
По чему се, по Вашем мишљењу, Волођа разликује
од својих вршњака?
Волођа је јединац, претрано осетљив, емотиван, све
дубоко проживљава и патњу и неправду и
уметничка дела и руске класике. Све што му се догађе оставља неизбрисив траг у
његовој дечијој души. То нису типичне особине дечака, због чега је Волођа често усамљен. То ће и обележити и његов
каснији живот, баш као у оној причи о рибицама
које су испале из каде и које се грчевито боре за ваздух.
Које су сличности малог Волође с Александром Пирожковим
из детињства, а које су разлике?
Ево опет чувеног питања о аутобиографском у роману ! И
на ово сам делимично одговорио у једном од ранијих питања. Ипак, неке особине
имам и ја као и Волођа, а неке баш и немам.
Које имам, а које немам, нека остане мала тајна!
Да ли би Волођа био сасвим другачија особа да
је имао безбрижније детињство и да није проживео оне ствари које деца у свом узрасту слабије разумеју?
Одговор
на ово питање делимично сам дао када сам говорио о судбини, о неминовности, о “шта би
било кад би било”. Можда би Волођа и био другачији, а можда и не би, јер је био
такав какав је:
емотиван, осетљив, помало усамљен. То не можемо са сигурношћу знати. Уосталом, безбрижност детињства данас је само
пука флоскула и мислим да није сасвим тачна. Многи родитељи ни не знају са
каквим се страховима у току одрастања суочавају њихова деца... Иво Андрић
је једном веома мудро приметио “да се
никда није опоравио од детињства”.
(Ивана Катанчевић)
Још
једном Вам се свима најсрдачније захваљујем на овом интевјуу и желим Вам
паметне изборе, будућност без ратова и успешност у свему чега се дотакнете!
Александар
Пирожков