петак, 29. јун 2012.

kritički prikazi

Изашла је из штампе, пред крај 2016 године, нова књига Драгана Станишића:

                       " Киша пада на Портобело", 

за коју је Александар Пирожков написао Поговор.



МАГИЧНО ПУТОВАЊЕ ОД ЛОНДОНА НАШЕ МЛАДОСТИ, ДО ОКЕАНИЈЕ НАШИХ СНОВА



Прошло је сасвим довољно времена од објављивања првог издања романа “Киша пада на Портобело”, да писац Драган Станишић направи потребну дистанцу, и да овој необичнoј књизи подари још један поетичан елемент нестварности.

Роман је препун боја, музике, звукова, чак и специфичних мириса једног прелепог града. Тај град је Лондон осамдесетих година прошлог века, који је поред главног јунака Ивана Радића, чији живот и прикљученија пратимо, други равноправни учесник у овим невероватним збивањима.

Од широких авенија, до мрачних пабова у којима се свира перфектни блуз, од осветљених, раскошних излога, до студентских домова где се за доручак добија корнфлекс и чаша јогурта, од радости до безнађа његових становника, Лондон на страницама овог романа дише својим животом, неухватљивим  не само за странце, него и за његове сталне житеље.

У том контексту је и велика елипсоидна улица без почетка и краја, чувени Портобело, лондонска бувља пијаца, на којој се продаје све и свашта, од Марс чоколадица којима је истекао рок, до пиратских албума Боба Дилана, за Ивана управо главна жила куцавица и метафора свега оног што се збива у Лондону.

То је место коме се главни јунак стално враћа и у мислима и у стварности. Прелеп је и поетичан опис ове улице под кишом која раствара обрисе, која изгледа као Потоп. Али када олуја прође, живот се враћа на исти начин у ову улицу, попут Феникса поново почиње свој живот.

Једна од необичности овог романа је управо та поетичност, која потиче из саме душе, из суштине поезије, а таква  је и љубавна сцена између Ивана и вољене Ели, у којој су еротика и љубавно испуњење приказани меким потезима кичице старих холандских мајстора.

Јединствен по стилу и језику, овај роман повремено подсећа на стил Црњанског, а по атмосфери са пуно музике и разних необичних ликова, на култни роман с почетка осамдесетих CА Blues М. Оклопџића, који је и писао рецензију за прво издање овог Станишићевог романа. 

За мото романа узет је стих Радета Драинца “да постоје острво Самоа и Маленезијски архипелаг”, што пажљивог читаоца одмах упућује и на чувену песму “Суматра” М. Црњанског, са којом Станишићева Океанија има безброј сличности и додирних тачака.

Као у песми Битлса Magical Мystery Тour, Станишић почињe магично тајанствено путовање од Лондона наше младости, до Океаније наших снова.

Океанија би требало да буде симбол романтичног света љубави у коме је време залеђено, бекство од стварности у имагинарни свет снова, тежњa за космичким пространствима и даљинама, лепотa пронађенa и задржанa. То је, као што и писац мудро примећује могуће само у романима или у сновима, али главни јунак Иван Радић не пристаје да из тог сна буде пробуђен.

На самом крају романа, где се Океанија помиње, стичу се живот, стварност, доживљај и душевно стање, расположење, немир душе, сан, сновиђење, а могућност постаје стварност.

Станишић, поред овог тумачења, које је слично тумачењу Суматре, које је сам Црњански дао, даје и своје тумачење да је Океанија у ствари пут ка правој жени. То је веома интересантна метафора, која жени приписује управо сву тајновитост, егзотику, па и смисао живота.

Треба истаћи и веома занимљив, готово трилер заплет, где Ивана Радића прогоне непознати гониоци. Он бежи из студентског хостела, тумара по Лондону, спава по станицама метроа, одлази чак и секту Кришна, упознаје сијасет нових ликова, које само овлаш описује... То и не би било толико интересантно, да све није пропраћено перфектним хумором, који је увек у Ивановим мислима, чак и у врло озбиљним ситуацијама када му је живот угрожен. То најбоље илуструје сцена у којој Иван, док са запетим луком ишчекује прогонитеља, почиње да размишља као Умпах-Пах, јунак дечијег стрипа, кога смо сви некада волели.  Безброј је таквих штосова  “из офа” и било би потребно много простора да се сви они поброје. Симпатична  је и ситуација за коју Иван мисли да је истовар илегалног оружја, а у ствари је то истовар грејпфрута!

Хумор је битно обележје овог романа и Станишић се њиме стално поиграва. Такав је и један од невероватнијих обрта у роману, када у преподневним  часовима, у углађеном младићу са уштирканом кошуљом и ћилибарским дугмадима препознаје типичног панкера, кога овај исти младић игра у вечерњим часовима, петком и суботом, са свим симболима тог покрета. Ту препознајемо отпор и презир према  устаљеним друштвеним нормама, када се играју двоструке улоге. За поменутог младића Океанија је управо бекство у панк, у негирање оног што пре подне ради, а из дубине душе мрзи.

Овде долазимо до још једног занимљивог Станишићевог тумачења Океаније, да сваки човек има своју Океанију, којој тежи и покушава да је досегне.

Као још једну посебност овог романа, треба истаћи да се на сваком почетку главе, као у старинским рукописима, на пример у Сервантесовом  “Дон Кихоту”, бираним песничким речима читалац обавештава шта ће се у тој глави догодити.

Све о чему је писано, поетика, хумор, језик, снови, бесмртна музика тих лета, преплитање маште и стварности, захтевају једног новог читаоца који ће имати довољно љубави и разумевања да, у једном немирном времену које нас окружује, пронађе магију и мир неког другог времена, када је све било једноставније, када је постојала Нада и када смо сви веровали у чуда.



                                                Александар  Пирoжков



U Savremeniku, jun 2016 g, objavljen je kritički prikaz knjige Milivoja Anđelkovića:
 Vrtovi Vavilona



ТАЈАНСТВЕНА ЛЕПОТА НЕВИДЉИВОГ, 
ОНОГ ШТО СЕ СЛУТИ
 Миливој Анђелковић: Вртови Вавилона, www. Amika.rs, 2015
 Вртови Вавилона су шести роман познатог књижевника Миливоја Анђелковића, творца првог српског интернет романа.
Овај необичан, захтеван и потуно нетипичан роман бави се откривањем невидљивих порука које шаље уметничко дело.Свако уметничко дело оставља , односно исијава енергију коју је творац тог дела у њега унео. То је оно фино ткање, које се не може запазаити само посматрањем  неке слике или скулптуре, читањем  књиге или слушањем музике. Те су поруке на нивоу несвесног, односно оних стања какве имамо у сновима. Уметничко дело шаље, као и сан, своју симболичну поруку са универзалним смислом. Човек тога у том тренутку није свестан, али енергија која зрачи из дела заувек остаје у њему, да би у неком моменту  провалила и прелила се такође у неко уметничко дело, или сазнање које је за тог човека од круцијалне важности.Анђелковић сматра да су богови комуницирали са људима проговарајући кроз фреске. Такав став, који недовољно упућеном читаоцу делује сасвим нестварно, уствари је суштински тачан.Уметник има визију, која је свакако другачија од обичног и свакодневног и  која можда има у себи и искру божанског. Ту поруку он покушава да пренесе посматрачу, али не директно, већ служећи се симболичким језиком.              Сасвим је могућа ситуација која је у роману покретач мистерије и трагања за невидљивим, да два уметника сличног сензибилитета, могу да насликају веома сличне слике и да се чак не може са сигурношћу тврдити коју слику је који уметник насликао. Ради се о оним симболима који трају у времену и простору који се емитују као невидљива порука и коју други уметник, или научник, може да прими.            Управо у науци је веома чест случај да су иста научна открића готово у исто време откривали људи на сасвим другим крајевима света.            То је управо случај и у овом роману. Пикасо, проналази своје слике у атељеу непознатог италијанског уметника Дина Вентере. Не ради се о пукој имитацији Пикасових оригинала, већ о сликама које носе исту поруку и Пикасов сензибилитет, односно о сликама које Пикасо још није ни насликао, а које су му тек биле у свести.
            Поставља се питање шта је онда оригинал, а шта копије. Да ли је копија вреднија од оригинала? Да ли је и оригинал умножена копија?  Да ли је и уметност лаж, која нас приморава да сагледамо истину, како сматра сам Пикасо  и безброј сличних питања које задиру у саму срж уметничког стварања.
            У роману је управо тај чин стварања перфектно и веома детаљно и уверљиво приказан, тако да читаоцима изгледа да и сами  непосредно присуствују Пикасовом стварању нове слике. Као да се налазе баш тамо испред Пикасовог платна.            Речима се слика не може потпуно описати, јер свака слика говори хиљаду речи. Ипак, Анђелковић је у томе успео, јер је користио речи које су у себи имале своју унутрашњу енергију и које су на читаоца деловале на већ поменутом подсвесном нивоу.
            Детаљно разрађујући идеје које је поставио у својој претходној књизи  есеја о уметности и интернету “Тринаесто сазвежђе”, Анђелковић води читаоца кроз безбројне лавиринте невидљивих симбола, са одлично урађеним заплетом, атмосфером и невиђеном енергијом која зрачи из сваке странице овог романа.            Нижу се сцене налик сну, као што су посета кафеу Мост светог краља Луја , у коме обитавају ликови са слика, или из тајанствених романа.
Јунаке, који траже симболе невидљивог, стално прогањају људи у сивом, они обични, који не могу да допру до скривених порука које носи уметничко дело. Њима уметност ремети свакодневицу, њихов уходани начин размишљања који је окренут матријалном, а не духовном.
Свако, ко не ради онако како та елита прописује, бива прогоњен и кажњен.Тако и један од јунака ове потраге Макс, власник галерије, бива кажњен тако што му се галерија затвара, а сва уметничка дела одузимају.Он, међутим не губи наду и каже својим пријатељима да је изван домашаја, јер га  штити управо уметност коју људи у сивом не могу да схвате.
Маестрално је написана завршна сцена маскенбала у коме се појављују сатири, Панови са фрулама, кентаури, арлекини, лепе и мистичне жене, ликови који као да су управо сишли са платна највећих сликара савремене умтности. Та сцена је готово архетипска, библијска. Све врви од боја и музике која употпуњује нестварни амбијент.Улазак у чесму са четири лава је путовање у фантасмагорични свет у коме живе душе уметника, које и даље стварају иако су сви они  већ одавно у физичком свету умрли.Велики уметници, као богови живе у свом делу и кроз своје дело и настављају да преносе своје ванвремене поруке.Међутим, ова сцена маскенбала би могла и да се протумачи као слика савременог света у којој сви људи носе одређене маске и тако се приказују осталима. Значи, лажно, неискрено. Само малобројни, они најхрабрији, не носе маску и своје емоције јавно показују, као главни јунак Пеђа.Он је управо због тога и главна мета људи у сивом. Пеђа  ће наћи спас уласком у слику коју му је Макс поклонио. И тако ће постати невидљив за своје прогонитеље. Ту слику је насликао велики мајстор Пикасо, али ју је потписао именом непоѕнатог уметника Дина Вентере.
Порука је јасна да је уметност спас, уточиште, кетман, како каже Часлав Милош, у коме људи траже одговоре на сва питања која их прогоне у савременом свету.Вртови Вавилона су роман који има неколико нивоа радње који се одвијају у различитим временима.
У првом  нивоу, у стварности, Макс, Пеђа и Ела  трагају за невидљивим  у непотписаним Пикасовим сликама.Други  ниво је посвећен Пикасу и времену у коме он живи и ствара, као и потрази коју сам Пикасо организује за својим сликама, односно сликама које је насликао Дино Вентере.
Трећи ниво је низ фантасмагоричних догађаја, који представљају искорак из стварности, као што су догађаји у кафеу Мост светог краља Луја, као и последња сцена маскенбала.
Четврти ниво радње се догађа унутар чесме четири лава, где и даље сликари ставрају своја непревазиђена дела, а Пеђа и Ела доживљавају љубавно испуњење.Пети, завршни ниво је унутар саме слике коју је Макс поклонио Пеђи, а у коју се овај склања да би се спасао од “људи у сивом”.
Овај роман комбинује стварне документе, уметничке слике, реч и музику стварајући својеврсни синергизам свих ових уметности, што је био вековни сан сваког уметника.Вртови Вавилона су роман који ће читаоца снажно обухватити, понети у фантасмагоричне светове уметности и невидљивих симбола и неће га пустити све док књигу не прочита. А то је карактеристика само великих романа
 
                                                               

   Александар ПирожкоВ


U Književnim novinama,  septembar 2013, objavljen je kritički prikaz dve knjige Milivoja Anđelkovića:
         Trinaesto sazvežđe i Avatari novih dana

    Савременик плус, Апостроф, Београд 2013.





Александар Пирожков
ИНТЕРНЕТ У МУЛТИМЕДИЈАЛНОЈ УМЕТНОСТИ
Миливој Анђелковић: АВАТАРИ НАШИХ ДАНА и

ТРИН@ЕСТО САЗВЕЖЂЕ,  

     Савременик плус, Апостроф, Београд  2013.


Интернет може постати и извор
емитовања сопствених информација
као сајт и блог, електронски часопис,
издавачка кућа, што све отвара не-
слућене могућности у настанку сасвим
нових уметничких, али додали бисмо и
кич дела, јер се на овом мултимедијал-
ном приступу лако може склизнути у
квази-уметност.
Интернет се може представити
као збир могућности, потенцијал који
може бити искоришћен и на добро
и на зло човечанства. Анђелковић се
бави више овим позитивним странама
Интернета, мада на једном месту на-
помиње да постоје и различите могућ-
ности превара на које наседају наивни
и похлепни.
Ми бисмо истакли и најновији
сканадал са прислушкивањем теле-
фонских разговора и шпијунирањем
личних и персоналних података које је
Gооgl морао на захтев Америчке аген-
ције за безбедност да пружи на увид,
кршећи тако право корисника на приватност.
Као основна обележја Интернета
Анђелковић истиче: мултимедијал-
ност, нематеријалност (визуелну
стварност у којој се сажимају простор
и време) и интерактивност.
Посебно је ова последња каракте-
ристика занимљива, јер интерактивни
електронски роман у чијем настајању
могу учествовати теоретски сви који су
у том тренутку на Мрежи, омогућава
аутору много шири простор, у односу
на непроменљиви текст који се објави
у књизи. Тако можемо имати различи-
те стилове, наставке, путеве или лави-
ринте, или различите крајеве романа.
Све оно, што до сада није било могуће
у обичним књигама.

Александар Пирожков

Цео приказ можете прочитати на:




U  broju časopisa Koraci  4-6 /2012, str 211, Kragujevac ,
objavljen je kritički prikaz Internet romana Isečci poznatog beogradskog autora Zorana Ilića

Aleksandar Pirožkov

FINO TKANJE INDIVIDUALNIH PRIČA 

(Zoran Ilić: Isečci, Alma 2011, Beograd)

Poznati beogradski pisac Zoran Ilić takođe je postavio svoj blog, doduše sa felinijevskim pseudonimom Kralj Pajaca. Već samim svojim pseudonimom Ilić je nagovestio i svoju ulogu tužnog zabavaljača”, čoveka koji pokušava da nasmeje druge, pri čemu njegovo lice ostaje uvek ozbiljno.Predstavljajući svoj blog Ilić kaže:

Ovaj blog je blog ne samo o meni, Kralju Pajaca, već i o drugima, i za druge sklone čitalačkoj ili spisateljskoj avanturi...Zato u Google pretraživač ukucajte: kralj pajaca, i sve će biti u redu. Dospećete na pravo mesto.

U svojoj novoj knjizi Isečci,  Zoran Ilić je upravo sakupio mnoge komentare sa raznih blog sajtova, vešto ih povezujući u  fino tkanje pojedinačnih priča i individualnih ljudskih sudbina.Sve se odvija kao u jednom starom romanu Kako su se sami naslikali Pola Hervijea, u kome akteri, a da toga nisu ni svesni, pišući o zadatoj temi, pišu u stvari o sebi.

Tako Ilić na zadatu temu na primer o Džordžu Orvelu, ili Niku Hornbiju, sakuplja one komentare koji su po njegovom mišljenu zanimljivi. Tako sačinjava jednu vstu neobične antologije u kojoj priloge ne pišu neki poznati književnici, nego obična čitalačka publika.

Ovakav pristup Iliću omogućava da bude medijator neobičnih diskusija i rakursa posmatranja, pri čemu njegov stav nije uvek eksplicitan i naglašen, već više provokativan, uz mogućnost blagog navođenja pisca komentara na pravi put.Ilić se vešto kreće po najraznovrsnijim temama: od književnosti, filma, muzike do politike, a da nijednog trenutka ne podleže zamci da uđe u oštru polemiku sa komentatorom sa kojim se ne slaže u potpunosti.


Kompletan prikaz možete pogledati na :



Takođe u broju Književnih novina 1202, jun 2012, strana 18. Beograd,
objavljen je kritički prikaz  kratkog erotskog romana Danka Stojića Crvene ženske gaćice

Александар Пирожков: 
Ерос као покретач сложених међуљудских односа

(Данко Стојић: Црвене женске гаћице, Алма, Београд 2012)

Одломак из критичког приказа::

Стојић се у овом краћем роману позабавио мотивом љубави млађег мушкарца и старије жене, који је у основи Едипов комплекс.

На сцени су два брачна пара у којима много млађи мушкарци имају за партнерке искусне, зреле жене. Сва ова четири главна лика су оптерћени својим неоствареним амбицијама, сујетом и  најразноврснијим опсесијама, које им веома често кваре међусобне односе.

Роман почиње сценом у којој је млади студент Борис опчињен појавом мештанке Виоле. Овај сусрет се одвија у познатом Стојићевом амбијенту малог приморског места, кога он често користи као мизансцен својих најразноврснијих колоплета љубавних односа. У даљем току сцена се премешта у Београд где се уводи нови женски лик Борисове колегинице са факултета Славке.

Необична је сцена у којој двоје младих бивају осујећени у свом првом еротском покушају, јер их свађа и вика из друге собе у којој живе остарели власници стана потпуно деконцентрише. Али, судбина није наклоњена Славки, тако да она неће успети да задржи Бориса, који ће се страсно заљубити у другу жену.

Славка ће, безброј пута оптуживати себе, јер му се није подала, као основног кривца што њихов однос није био остварен. Наравно, да је била у великој заблуди, јер о томе да ли ће двоје остати у вези или не, не одлучују само рационални, већ често и потпуно ирационални разлози.

Тако и млади Видоје, студент економије, који жели да постане писац, има стални конфликт са старијом супругом Жанком, због њене лењости и неамбициозности да заврши правни факултет. Иако је њихов однос амбивалентан, они ипак остају заједно, захваљујући управо Еросу и јакој физичкој привлачности, што свакако потврђује да је еротика у брачним односима веома важна.

У том погледу је и значајна сцена у којој јуноша Видоје заспи после бурног секса на грудима своје старије љубванице, што је својеврсни архетип који има своју симболику у сликарству, као заспалог малог Исуса на крилу Богородице.

 
Ceo prikaz se moze videti na zvanicnom sajtu Knjizevnih novina, jun 2012



четвртак, 19. април 2012.

promocija ogledala duše

PROMOCIJA KNJIGE OGLEDALA DUŠE ALEKSANDRA PIROŽKOVA


Predstavljanje nove knjige fantazmagoričnih priča

Ogledala duše Aleksandra Pirožkova

 održano je u biblioteci Milutin Bojić 26.04. 2012 g. u 19 h.        


O knjizi su govorili Milivoj Anđelković, magistar književnosti,  Danko Stojić, književnik, književni i filmski kritičar, a tekst odsutnog prof. Radića je pročitao Dušan Zagorac

Odlomke iz knjige su čitali Dušan Zagorac, amaterski glumac i autor Aleksandar Pirožkov, uz odabranu klasičnu muziku i power point prezentaciju reprodukcija starih majstora, koje su sastavni deo priča u knjizi.  


Publika pomno prati izlaganja
M.Andjelković, D. Stojić i autor


Posetioci strpljivo čekaju  da im autor potpiše knjigu


D. Stojić,  D. Zagorac, M. Andjelković i autor

среда, 21. март 2012.

Aleksandar Pirožkov: Ogledala duše

Diego Velaskez: Venera sa ogledalom
(izdavač - Liber, Beograd, 2011. 130 str., broš, 21 cm, latinica. ISBN 978-86-6133-070-4)

Pirožkov je gotovo do opsednutosti zaokupljen pitanjima snova i smrti. Mnoge lepo sročene sentence poručuju da je san, odnosno spavanje, slika smrti, a postelja slika groba. Drugim rečima, san treba posmatrati kao laganu smrt, a smrt kao dubok san. Još od Homera, praoca svih pesnika, poznato je da je san zapravo blizanac smrti.

Uostalom, u grčkoj mitologiji San (Hipnos) i Smrt (Tanatos) su braća. Istina, Pirožkov je sklon da Tanatos povezuje i sa Erosom, ali u ovoj zbirci čini mi se da su bliži Hipnos i Tanatos, a da je Eros, za razliku od prethodnih knjiga, na neki način ostao u njihovoj senci. U pričama koje su pred nama snovi i java se tako prepliću i sustižu u kovitlacu da zapravo i ne znamo šta je od njih stvarnije.

Pirožkovljevi junaci ulažu velike napore da protumače i shvate snove koje sanjaju i da zapravo otkriju šta im to Hipnos poručuje i nagoveštava. Oniromantija je, dakle, jedno od piščevih važnih uporišta u vaspostavljanju jednog važnog vremenskog odsečka u životu njegovih junaka, stožera oko kojeg se potom pletu uzbudljive i napete pripovesti.

Prof. Radivoj Radić

Kompletan kritički prikaz ove knjige možete naći na sajtu www.prozaonline.com nove knjige.

U ovoj knjizi se nalaze reprodukcije starih majstora koje su sastavni deo priča.