четвртак, 05. јануар 2017.

Nove knjige

Угледна Издавачка кућа Прометеј-Нови сад објавила је нову књигу Александра Пирожкова "Волођино детињство".

 То је збирка кратких, повезаних прича, тако да се може посматрати и као краћи роман о детињству и одрастању, у неком другом времену,  касних педесетих и почетком шесдесетих година двадесетог века. 




Из ове књиге су у књижевним часописима Књижевне новине (мај-јун 2017 ) и Савременик (август-септембар 2017 ) објављене три приче:
- Куле од песка (Књижевне новине )
- Прва љубав (Савременик) 
- Ситна крађа (Савременик) 

Рецензент Драган Станишић о овој књизи каже 


О слатко–горком меланжу, о нежности и болу одрастања -

    Сви бисмо ми да се вратимо у меку папрат детињствa, да се ушушкамо у доконим поподневима што су протицала у топлој постави лењих летњих дана, да се винемо уназад у доба када су ране зацељиване као од шале, а бол био кратак и пролазан. Данас бисмо чак рекли – био је сладак. Да ли смо доиста били толико заштићени у детињству, без неспоразума са светом, без искушења и патње? Елементарност дечијег бића и брзи заборав били су спасоносни, јер су доносили смирење.
    Сви бисмо да се вратимо у собе са мирисом сентимента, да заронимо у меку перину родитељске пажње и бриге. Лако је живети у детињству, певају Ролингстонси у песми „Дивљи коњи“. Сви бисмо, дакле да се вратимо у ту аркадијску нежност детињства.
    Али, да ли је све тако заиста и било?
    Или је тачно оно што Кејт Винслет каже у филму „Вечни сјај беспрекорног ума“, да родитељи не знају колики је страх деце у детињству? Шта је права истина о том времену?
    Александар Пирожков нам у свом роману-огрлици „Волођино детињство“, састављеном од 24 вешто испричаних прича, даје одговор – детињство је слатко-горки меланж!
    И то јесте истина.
    Нас спасава селективност наше меморије, помажући нам да заборавимо наше ране јаде и да вечно обнављамо успомене о минулој Аркадији детињства. Спасоносна је јер ми настојимо да потиснемо све страхове и болове одрастања, сећајући се искључиво лепих тренутака. Наша меморија је чудо. Пирожков нас у својој књизи подсећа шта је права истина о том времену, о том привлачном меланжу који непрестано дозивамо.
Ово је књига за осетљиве.
    Роман „Волођино детињство“ намењен је и прилагођен је деци, јер поседује неопходну ноту дидактичности, сензибилитета и пријемчивости, али и родитељима да боље разумеју децу и схвате кроз шта све она пролазе у нимало једноставном процесу одрастања, да се присете својих раних неспоразума и пронађу изгубљено време.
    Питамо се: какви би били наши животи да није тог свесног заборава првих мучних и болних спознаја, а опет, какви бисмо људи били без тог сентиментума минулих времена и давних светова што и даље живе у нама, да није те недужности и дечијег шарма који нас и дан-данас чувају и бране од суровости света?
Збиља, шта бисмо ми без тих слатко-горких сећања, што блистају као дијаманти из пепела срушених светова, греју нас својим пламичцима, бацајући из прошлости сетну светлост на наше животе?
                                                                    Драган Станишић

Приказаћу и једну краћу причу из ове књиге.

ВОДОСКОК
Данас ћу те одвести у шетњу на Калемегдан7, рекао је отац Волођи. – Тамо ћеш видети велики број споменика и скулптура које су радили наши познати вајари.
Волођа не разуме баш оца најбоље.
– Шта су то султуре и вајари?, пита знатижељно оца.
Отац се гласно насмеја. – Не изговараш добро. То су скулптуре, а не султуре. То су дела које су урадили уметници-вајари. Постоје уметници-сликари који цртају на папиру или платну и уметници-вајари који вајају, односно праве дела која личе на људе, животиње, неке предмете. Њих можеш да опипаш, док слике углавном само гледаш. Ова дела украшавају паркове.
Када су дошли на Калемегдан, отац је повео Волођу према водоскоку, у којој је скулптура човека који се бори са великом змијом.
Прилазе водоскоку. Волођа држи чврсто оца за руку. Из разјапљених змијских уста куља вода. Од влаге и патине позеленело змијско тело обавија човека, напрегнутих мишића и неустрашивог погледа. Волођа за тренутак устукну. Стеже јаче очеву руку.
– Не бој се! – каже мирно отац. – Они нису живи. То је скулптура од камена. Њу је израдио чувени вајар Симеон Роксандић8. Као што сам ти рекао, они само личе на правог човека и змију.
– Змија га неће ујести? – пита са неверицом Волођа.
– Наравно, не – смеје се отац.
– Да ли се стално бори са њом? Када спава?
– Рекао сам ти да су од камена и да ће увек овде стајати.
– Увек? – изненађено упита Волођа.
– Баш си детињаст...
Наравно, јер Волођа има само три године и то су му прве свесне представе о свету.
          Ипак, утисак који је на њега оставио овај водоскок, са човеком и змијом, био је веома снажан.
Схватио је да скулптуре могу толико верно да имитирају стварност, да могу да изазову прави страх, али и дивљење према уметнику-вајару који је створио такво дело, које ће заувек трајати.                                                                               



Изашла је из штампе, пред крај 2016 године, нова књига Александра Пирожкова- драма:

                      " Шах, дама и краљ мердевина"


                           ДАМА, ЛОВАЦ И КРАЉ МЕРДЕВИНА

(Краљев гамбит)

-трагикомична фарса-

Фасцинантно је колико Александар Пирожков, већ у својој првој драми „Шах, дама и краљ мердевина“, успева да искаже осећај за позоришно, и да са толико вештине створи трагикомичне драмске ситуације. Он то постиже пре свега „офовима“ главног јунака Аљоше, али и других учесника типичног брачног троугла.
 Офови“ су својеврсна ментална паралелна монтажа, којом један од учесника коментарише поступке других.
На почетку драме се чини да главном лику Аљоши недостаје она, за живот неопходна, сиорановска скепса и осећај за реалност, да није у стању да сагледа свет у његовој грубој збиљи и аморалности. На крају ћемо ипак схватити да је циљ Пирожкова од почетка био вешто скривен. Наиме, његов Аљоша и те како добро зна шта се дешава око њега, свестан је да је „свет искочио из зглоба“, али прихвата да учествује у трагико-мичном тангу утроје, тврдоглаво се држећи хришћанске линије Достојевског (Аљоша, кнез Мишкин), надвијајући се хумором над апсурдом ситуације.
Ками у „Миту о Сизифу“ каже да нема судбине која се не може надвладати презиром. Код Пирожкова ствари стоје мало другачије: он каже да нема судбине која се не може надмашити хумором. И један и други став су сасвим тачни, ствар је сензибилитета које ћемо гледиште одабрати. Или, можда, и једно и друго.

                           Драган Станишић

РЕЧ АУТОРА
Пажљивији читаоци, који су прочитали моје претхoдне књиге, одмах ће поставити питање: зашто сада драма и то још по мотивима романа Концентрични кругови
Питање је сасвим на месту, јер мени је ово прва драма коју сам написао, а имам подоста година.
Одговор на питање се крије управо у неким главама романа Концентрични кругови, јер док сам их писао приметио сам да оне имају нешто већу динамику и да су као такве можда погодне за позориште. Годинама сам размишљао како да те главе драматизујем, али на један нов начин, који би делимично задржао основну идеју романа, а делимично дао једну другу, неочекивану диме-нзију.
Читајући драму свог пријатеља Драгана Станишића Ко се плаши Џека Керуака синула ми је идеја да је излаз у једној црно-хуморној или трагикомичној ситуацији са само три учесника: мужем, женом и њеним пријатељем. Значи, класичан брачни троугао!
Та тема је до сад сигурно била безброј пута  обрађивана, те и мој приступ, ма колико сам се трудио да буде нешто оригиналнији, сигурно има и извесну поновљивост, на којој ми читаоци, надам се, неће замерити. 
Оно што је занимљиво је да сада исте ситуације обрађене у Концентричним круговима посматрам са дистанце од 7 година, што је сасвим довољно да се можда и самом себи, као писцу подсмехнем и да свему томе не дам баш тако патетичну ноту, која је, морам признати, у Концентричним круговима била доста присутна.
Ако се читалац бар мало насмеје читајући Аљошине гласове из оффа, али се и замисли над самом идејом да људи ма колико били блиски, ипак остају увек сами у свом кругу, онда сам постигао велики циљ.
  
                                                                  Александар Пирожков



Књига неће бити у продаји у књижарама, али се може наручити од аутора  преко emaila: 

                  spirozkov@gmail.com

цена 300 динара

 

четвртак, 17. октобар 2013.

Krugovi tmine

Završen je novi roman Aleksandra Pirožkova KRUGOVI TMINE

Tema ovog romana je život ruske emigrantske porodice Borisovič, koja se doselila u Srbiju posle Oktobarske revolucije i zemunske porodice Petrović, opisan kroz tri generacije, gde su istorijski događaji korišćeni kao pozadina u kojoj se prelamaju životi i emotivna stanja glavnih junaka.
Uticaj društvenih okolnosti i istorijskih događaja u XX veku; Oktobarske revolucije, Drugog svetskog rata, Golog otoka koji je preživeo glavni junak Ivan Borisovič, nacionalizacije u Jugoslaviji. Svi ovi događaji su najverovatnije imali dramatične posledice na živote i pojedinačne sudbine glavnih junaka, manifestujući se kroz alkoholizam, psihičke bolesti, neuspostavljene odnose oca i sina i raspad porodice.


U izdanju ugledne izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada objavljen je roman KRUGOVI TMINE.

Ovaj roman se  pojavio u knjižarama Most i Solaris u Novom Sadu,  u knjižari Aleksandar Belić (kod Kolarca) i u knjižarama lanca Vulkan i Delfi u Beogradu.

 Roman ima 5 delova i ukupno 51 glavu. 

Pojavio se i prvi zvanični kritički prikaz ovog romana, koji je napisao ugledni književnik Milivoj Anđelković, tvorac prvog Internert romana u Srbiji.

Prikaz se nalazi na linku:

 http://www.amika.rs/Bgd/Vremena%20Pirozkov%20Krugovi.htm

Isti prikaz je izašao u književnom časopisu Savremenik broj 222 - 224, 2014.  

U istom broju se nalazi i prikaz uglednog kritičara Danka Stojića  o ovom romanu.  

Kraći prikaz ovog romana je izašao i u Večernjim novostima. 


Pozivnica za promociju  Krugova tmine
 16.06.2014 u 12h u Vukovoj zadužbini




Da ne bismo kršili autorska prava Prometeja, prestaćemo da objavljujemo nastavke romana.


Umesto toga, prikazaćemo recenziju uvaženog istoričara
 prof. Radivoja Radića.


:
ISTORIJSKI LOMOVI I SUDBINA Velikih nemih“ LjUDI

     Kada se posle čitanja romana „Krugovi tmine“ sklope njegove korice, prevladava jedan gorak i mučan utisak. U pokušaju da se u mislima iznova ukratko prođe kroz pročitano, ispreči se upravo taj utisak koji se prvo širi, obuzima i prodire svuda, a onda zamagljuje i one prilično retke iskre ljudske sreće, odnosno malobrojne trenutke ljudskog zadovoljstva njegovih junaka.
     Za glavne ličnosti ove pripovesti – koja predstavlja svojevrstan amalgam nastao mešanjem i spajanjem ličnih i porodičnih sećanja, melanholije, proverenih i verodostojnih istorijskih artefakata i razigrane imaginacije – moglo bi se reći da su umnogome ostale uskraćene za neke toliko uobičajene sitne radosti koje zaslužuje svaki čovek. Ili, da budemo precizniji, da su imale priliku da ih iskuse samo na trenutke i u malim dozama.
     Kao da su njegovi junaci nemoćni zamorčići složenih istorijskih prilika ili, za one koji veruju u astrologiju, odnosno proricanje sudbine na osnovu nebeske mehanike, pastorčad zamršenog kretanja zvezda i planeta.     Taj opori utisak, koji posle svake pročitane stranice postaje sve dominantniji, račva se u najmanje dva toka, a oni se, opet, iznova primiču i dodiruju, pa onda, isto tako, naglo udaljavaju. Ipak, ma koliko udaljeni, čini se da ne mogu jedan bez drugog.
Prvi tok se odnosi na jednostavnu činjenicu da značajni istorijski događaji, drastični povesni lomovi, sudbonosne „prekretnice“, dakle, zbivanja za koja se u tom trenutku veruje da su epohalne vododelnice, umeju surovo da se poigraju sa pojedinim ljudima.
Namerno sam izbegao da kažem „malim“ ili „običnim“ ljudima, jer bi se to moglo shvatiti i kao prilog njihove nezaslužene beznačajnosti. Posredi je onaj deo populacije za koje se u istorijskoj nauci ustalilo nekoliko sintagmi: „veliki nemi“, „veliki odsutni“ „ljudi bez arhiva i bez lica“, „ćuteća većina“, „ljudi koji postoje jedino u brojkama i statistici“.
Sticajem teško predvidivih okolnosti, oni su postali žrtve, odnosno „kolateralna šteta“, da se poslužimo floskulom koja se danas toliko odomaćila, a deluje stilizovano, suvo i birokratski, ali i dalje podjednako nemilosrdno.    Ovde je reč o istorijskom fenomenu „Goli otok“ koji je na osoben način obojio našu istoriju sredine i prvih godina druge polovine XX veka. On je, navodno u ime nekih viših ciljeva, nepopravljivo izmenio živote ondašnjih „stanovnika“ tog jadranskog ostrva. Oni koji su preživeli, vratili su se izmenjeni, opustošeni i osuđeni da teško i retko dosegnu ranije trenutke životne radosti. Štaviše, „Goli otok“ je u znatnoj meri uzdrmao čitave porodice i umnogome poremetio porodične odnose ne samo u jednoj generaciji nego je ostavio mučno nasleđe i potonjim naraštajima, što je u romanu „Krugovi tmine“ vrlo umešno prikazano. I kasnije rehabilitacije, nakon nekoliko godina, ili decenija, svejedno, suštinski nisu mogle mnogo da poprave.
    Uostalom, rehabilitacije su uglavnom odocnele i nekadašnje žrtve zbog toga neće biti manje mrtve, ukoliko su životom platile lomove istorijskih prekretnica, ili njihovi promenjeni životi neće se vratiti u staru kolotečinu, ukoliko su preživeli strahote koje je mogla da izmisli  samo mašinerija svirepe represije.
     Drugi, pak, tok romana „Krugovi tmine“ po mnogo čemu je univerzalan, rekli bismo čak i biblijski, a tiče se odnosa oca i sina. U ovom slučaju taj odnos, sam po sebi višeznačan i složen, uvek je u teškoj senci očevog boravka na Golom otoku.
     Uprkos svim sinovljevim naporima da taj odnos otopli i izdigne iznad ravni uštogljenog i konvencionalnog, otac i sin ostaju nepopravljivo udaljeni. Upravo je ta nemoć jedna od uporišnih tačaka romana. Koliko je taj kompleksni odnos zaista bio takav, a koliko je reč o književnoj imaginaciji zna jedino pisac ove porodične sage.                                                  

                                                          Radivoj Radić