Krugovi tmine

Završen je novi roman Aleksandra Pirožkova KRUGOVI TMINE

Tema ovog romana je život ruske emigrantske porodice Borisovič, koja se doselila u Srbiju posle Oktobarske revolucije i zemunske porodice Petrović, opisan kroz tri generacije, gde su istorijski događaji korišćeni kao pozadina u kojoj se prelamaju životi i emotivna stanja glavnih junaka.

Uticaj društvenih okolnosti i istorijskih događaja u XX veku; Oktobarske revolucije, Drugog svetskog rata, Golog otoka koji je preživeo glavni junak Ivan Borisovič, nacionalizacije u Jugoslaviji. Svi ovi događaji su najverovatnije imali dramatične posledice na živote i pojedinačne sudbine glavnih junaka, manifestujući se kroz alkoholizam, psihičke bolesti, neuspostavljene odnose oca i sina i raspad porodice.

U izdanju ugledne izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada objavljen je roman KRUGOVI TMINE.

Ovaj roman se  pojavio u knjižarama Most i Solaris u Novom Sadu,  u knjižari Aleksandar Belić (kod Kolarca) i u knjižarama lanca Vulkan i Delfi u Beogradu.

 Roman ima 5 delova i ukupno 51 glavu. 

Pojavio se i prvi zvanični kritički prikaz ovog romana, koji je napisao ugledni književnik Milivoj Anđelković, tvorac prvog Internert romana u Srbiji.

Prikaz se nalazi na linku:

 http://www.amika.rs/Bgd/Vremena%20Pirozkov%20Krugovi.htm

Isti prikaz je izašao u književnom časopisu Savremenik broj 222 - 224, 2014.  

U istom broju se nalazi i prikaz uglednog kritičara Danka Stojića  o ovom romanu.  

Kraći prikaz ovog romana je izašao i u Večernjim novostima. 

Pozivnica za promociju  Krugova tmine
 16.06.2014 u 12h u Vukovoj zadužbini

Da ne bismo kršili autorska prava Prometeja, prestaćemo da objavljujemo nastavke romana.

Umesto toga, prikazaćemo recenziju uvaženog istoričara

 prof. Radivoja Radića.

:

ISTORIJSKI LOMOVI I SUDBINA „Velikih nemih“ LjUDI

     Kada se posle čitanja romana „Krugovi tmine“ sklope njegove korice, prevladava jedan gorak i mučan utisak. U pokušaju da se u mislima iznova ukratko prođe kroz pročitano, ispreči se upravo taj utisak koji se prvo širi, obuzima i prodire svuda, a onda zamagljuje i one prilično retke iskre ljudske sreće, odnosno malobrojne trenutke ljudskog zadovoljstva njegovih junaka.
     Za glavne ličnosti ove pripovesti – koja predstavlja svojevrstan amalgam nastao mešanjem i spajanjem ličnih i porodičnih sećanja, melanholije, proverenih i verodostojnih istorijskih artefakata i razigrane imaginacije – moglo bi se reći da su umnogome ostale uskraćene za neke toliko uobičajene sitne radosti koje zaslužuje svaki čovek. Ili, da budemo precizniji, da su imale priliku da ih iskuse samo na trenutke i u malim dozama.
     Kao da su njegovi junaci nemoćni zamorčići složenih istorijskih prilika ili, za one koji veruju u astrologiju, odnosno proricanje sudbine na osnovu nebeske mehanike, pastorčad zamršenog kretanja zvezda i planeta.     Taj opori utisak, koji posle svake pročitane stranice postaje sve dominantniji, račva se u najmanje dva toka, a oni se, opet, iznova primiču i dodiruju, pa onda, isto tako, naglo udaljavaju. Ipak, ma koliko udaljeni, čini se da ne mogu jedan bez drugog.
Prvi tok se odnosi na jednostavnu činjenicu da značajni istorijski događaji, drastični povesni lomovi, sudbonosne „prekretnice“, dakle, zbivanja za koja se u tom trenutku veruje da su epohalne vododelnice, umeju surovo da se poigraju sa pojedinim ljudima.
Namerno sam izbegao da kažem „malim“ ili „običnim“ ljudima, jer bi se to moglo shvatiti i kao prilog njihove nezaslužene beznačajnosti. Posredi je onaj deo populacije za koje se u istorijskoj nauci ustalilo nekoliko sintagmi: „veliki nemi“, „veliki odsutni“ „ljudi bez arhiva i bez lica“, „ćuteća većina“, „ljudi koji postoje jedino u brojkama i statistici“.
Sticajem teško predvidivih okolnosti, oni su postali žrtve, odnosno „kolateralna šteta“, da se poslužimo floskulom koja se danas toliko odomaćila, a deluje stilizovano, suvo i birokratski, ali i dalje podjednako nemilosrdno.    Ovde je reč o istorijskom fenomenu „Goli otok“ koji je na osoben način obojio našu istoriju sredine i prvih godina druge polovine XX veka. On je, navodno u ime nekih viših ciljeva, nepopravljivo izmenio živote ondašnjih „stanovnika“ tog jadranskog ostrva. Oni koji su preživeli, vratili su se izmenjeni, opustošeni i osuđeni da teško i retko dosegnu ranije trenutke životne radosti. Štaviše, „Goli otok“ je u znatnoj meri uzdrmao čitave porodice i umnogome poremetio porodične odnose ne samo u jednoj generaciji nego je ostavio mučno nasleđe i potonjim naraštajima, što je u romanu „Krugovi tmine“ vrlo umešno prikazano. I kasnije rehabilitacije, nakon nekoliko godina, ili decenija, svejedno, suštinski nisu mogle mnogo da poprave.
    Uostalom, rehabilitacije su uglavnom odocnele i nekadašnje žrtve zbog toga neće biti manje mrtve, ukoliko su životom platile lomove istorijskih prekretnica, ili njihovi promenjeni životi neće se vratiti u staru kolotečinu, ukoliko su preživeli strahote koje je mogla da izmisli  samo mašinerija svirepe represije.
     Drugi, pak, tok romana „Krugovi tmine“ po mnogo čemu je univerzalan, rekli bismo čak i biblijski, a tiče se odnosa oca i sina. U ovom slučaju taj odnos, sam po sebi višeznačan i složen, uvek je u teškoj senci očevog boravka na Golom otoku.
     Uprkos svim sinovljevim naporima da taj odnos otopli i izdigne iznad ravni uštogljenog i konvencionalnog, otac i sin ostaju nepopravljivo udaljeni. Upravo je ta nemoć jedna od uporišnih tačaka romana. Koliko je taj kompleksni odnos zaista bio takav, a koliko je reč o književnoj imaginaciji zna jedino pisac ove porodične sage.                                                  

                                                          Radivoj Radić